“Jutros silazim iz trole kod Politike i pješačim do posla. Držim kćerku za ruku i lijepo nam je. Posmatramo jutro i grad koji se probudio. Na Zelenjaku nam prilazi Sirijac sa sinom, pita da li govorimo engleski, mi kažemo da govorimo i on objašnjava kako su gladni i kako sin nema šta da jede.
Meni se uključuje auto pilot i moja sebičnost bude brža od mog srca. Odgovaram da nemam novac i izvinjavam se i nastavljam dalje. Pomislila sam da je neki prevarant, koji želi da mu dam novac.
Međutim, krenu da me prate njegove oči, tople, pune izvinjenja. Ništa mi nije zamjerio kada sam ga odbila, samo se još jednom izvinio sa toliko blagosti i razumjevanja i ostavio me sa pogledalom da počnem u sebi razmišljat i zapitivat se šta je to samnom, ta se dešava...
Okrenem se bez riječi i krenem da trčim za njima. I Nađa pored mene. Trčali smo uz Lominu pa uz cijelu Kameničku i stignem ga na vrhu ulice i onako sva usplahirena i zadihana, pružim mu novac, a u očima i srcu sam imala osjećaj krivice, što to nisam odmah učinila.
Gušilo me u plućima i grlu, plakalo mi se. Izvinila sam se i otišla, bila sam sva zbunjena i tužna.
Ostao je iza mene dostojanstveno i mirno. Zahvalio se nekoliko puta sa istom onom blagošću, a ja sam pomislila kako je za dlaku falilo da budem još jedna budaletina u moru istih”.
Možda je moja reakcija u neku ruku bia opravdana, jer danas na ulicama nažalost možemo vidjeti na svakome ćošku ljude koji prose, ljude kojima je zaista potrebna pomoć, ali i one koji iskorištavaju tužu dobrotu, i na taj način se obogatili.
Danas čovjek i kada bi želio nekome pomoći i dati novac, nije siguran, jer ne zna kome je stvarno potrebna pomoć, a ko se samo pretvara i laže.
Ali, on i njegov sin, zaista su trebali pomoć, i drago mi je što sam se ipak odlučila pomoći...
Izvor: 24sata.rs / facebook.com/infopark
Nema komentara:
Objavi komentar