Muž otišao u noćnu smjenu, beba dobila temperaturu, počela teško disati, jedva da može udahnuti meni se ruke tresu, pokušam ju spustiti, plače, nikad toliko nije plakala… pokušavam nazvati hitnu, kontam da od straha ne znam broj….
trčim sa bebom do susjeda, zvonim, nitko ne otvara…trčim do drugog ista stvar…nekako se sjetih broja i zovem…. Njemački ne znam, a od straha zaboravila engleski, jedva sam rekla šta mi je djetetu, nosam ju u strahu po stanu dok nisu došli, plačem ko kiša …molim Boga da mi dijete bude dobro….pregledali su ju i rekli da će biti dobro…
ja plačem i zahvaljujem, medicinska sestra jedva zadržava suze…. Strašno…ne ponovilo se…. Jednostavno, pišem ovo (još u šoku) i želim reći svima da svi novci koje imamo i sve što možemo priuštiti ne vrijede ništa, nula su, kad držiš svoje maleno biće u rukama i zazivaš Boga, samo da ona bude dobro… Bože samo da ona bude dobro…ništa drugo mi ne treba!!!
Nema komentara:
Objavi komentar