Imam 17godina. Živim sa majkom i tri sestre, jedva sastavljamo krak s krajem. Idem u školu i radim, ne izlazim jer kad stignem kući sve što vidim je tuš i krevet.
Nemam vremena za sebe jer sve što mi je u glavi je da učim, pomognem majci sa tih par hiljada koje mnogo znače i zbog kojih ona deset dana doživljava nervne slomove. Jer kako će se platiti kiriju i ostalo? Ona je skoro dobila ponudu da ode u inostranstvo na tri meseca, naravno da sam je nagovorila da ode, iako sam znala da sve obaveze i brige koje ona ima ostaju meni.
Juče je otišla, danas joj je rođendan. Ljudi moji, ne mogu vam opisati taj bol i nedostajanje. Radim, kad dođem s posla spremam ručak za sutra. Pred sestrama ne pokazujem slabost jer znam da će se rasplakati i uvek se trudim da sa njima pričam kao ona. Da ne treba da brinu, nego da uživaju u detinjstvu koje ja nisam imala. Maštam da jednog dana završim faks, kupim svoj krov nad glavom, postanem jaka i samostalna žena. Krivo mi je što sam se ovako razočarala u život.
Nema komentara:
Objavi komentar